Zagađenje teškim metalima i veštačkim đubrivima smanjuje plodnost zemljišta

Ukoliko se prema zemljištu dobro ophodite, ono može biti veoma kvalitetan, obnovljiv, izvor. Zakišeljavanje već kiselih zemljišta, zagađenje teškim metalima u okolini topionica, ali i preterano koriščenje azotnih đubriva smanjiće plodnost zemljišta i njegovu prirodnu PH vrednost, a samim tim i naškoditi.

Zakišeljavanje zemljišta

Dodatno zakišeljavanje zemljišta, tj promena PH vrednosti, problem je koji poljoprivrednici često prave. Optimalna kiselost zemljišta je između 6.5 i 7.5, dok je za voće najbolje da bude između 6 i 6.5, a to je nešto čega bi se svi proizvođači trebalo pridržavati.

Naročito je opasno ako se, već kiselo zemljište, dodatno zakišeljava. Ovo se često dešava kod lakih zemljišta, peskovitih zemljišta i kod onih koja su đubrena ogromnim količinama fiziološki kiselih đubriva. To su takozvana azotna fiziološki kisela zemljišta.

"Ukoliko poljoprivredni proizvođač neprekidno unosi Ureu, nakon određenog broja godina doćiće do smanjenja PH vrednosti u zemljištu“ - između ostalog navodi Mirjana Zdravković sa Instituta za zemljište.

Kontaminacija zemljišta teškim metalima

Do kontaminacije zemljišta teškim metalima najčešće se dolazi ako se u okolini nalazi topionica teških metala, železara i slična industrijska postrojenja. Od izduvnih gasova, koje pomenuta postrojenja oslobađaju, stvaraju se velike količine sumpor diokisida i azotovih oksida, a koji se vraćaju i prodiru u zemljište u vidu kiselih kiša.

"Naša zemljišta generalno nisu toliko zagađena, kada je reč o kontaminaciji teškim metalima. U našoj zemlji nema tih velikih zagađenja teškim metalima osim u okolini tih velikih topionica. Recimo u Boru. Ali to je više lokalnog karaktera. Postoje kontaminacije mnogo većih razmera, recimo one azotnim đubrivima“ - objašnjava Mirjana.

Zagađenje azotnim đubrivima

Preteranom upotrebom azotnih đubriva i stvaranjem nitrata i nitrita, dolazi do zagađenja podzemnih voda i samih zemljišta.

"Mnoge zemlje u svetu imaju jasno propisanu količinu azota koja se može naći u vodi i zemljištu, a to je takozvana nitratna direktiva. Ona ograničava proizvođače na to koliko nitratnog azota sme da se nađe u vodama u blizini farmi. Ovo važi i za podzemne i za nadzemne vode u bunarima. Ne bi trebalo da se nađe više od 50 miligrama nitratnog azota, sve preko toga to je već nitratno osetljiva zona, a onda se preduzimaju posebne mere, kao što su smanjenje unosa đubriva, smanjenje grla stoke koje se tu hrani i slično.“ - navodi Mirjana.

Takođe, azot može da bude poreklom iz miniralnih đubriva i sa farmi, a u Srbiji su već detektovane oblasti gde bi mogla da se primeni nitratna direktiva.

Budućnost zemljišta će najviše zavisiti od same edukacije poljoprivrednika, stručnih saveta poljoprivrednih stričnih službi i od želje farmera da uče. Poljoprivrednici u Srbiji često nisu spremni da primaju nova saznanja već se poljoprivrednom proizvodnjom bave na način na koji su to radili njihovi preci. Ipak, vremena se menjaju, a tako samim tim i zahtevi zemljišta, pa su zato potrebni novi i savremeniji pristupi koji podrazumevaju dobro gazdovanje zemljištem.